Sve sto mislim, to i kazem

Evo vam priče, za portale, za novinske članke, za statuse, za sve ono što treba da bude PROČITANO sa uvažavanjem u Srbiji.

Naime, situacija nije ni za hvalu ali nije ni za zaboravljanje, jer u 5h ujutru, od juče popodne, ja ne mogu da spavam. Da, bili smo u poseti sigurnoj kući, kako su supruga i mene sačekale stanarke, mene su već upoznale, pa, sam delimično upoznata sa problemima pojedinih žena. Ali...

DESIO SE PROPUST! Pri iznošenju i raspakivanju paketa koje smo odneli, prilazi jedna od trenutnih stanarki kuće, rukuje se sa Goranom, više nego obična srdačna dobrodošlica, tako je delovalo, pozdravljanje dve osobe koje se već poznaju. Malo mi je bilo čudno ali su mi pažnju odvukle druge ženice ali kada sam čula prvo nju:”Odakle Vi ovde?”, a onda Gorana, “Odakla VI ovde?!”, tek tada mi ništa nije bilo jasno. Sve mi se pojasnilo kada sam videla dečaka, koji je strčao niz stepenice i skočio Goranu u zagrljaj, sa uzvikom:” Jaoooooo, došao mi trener! Treneruuuuuuuuuuu!”

Nismo znali da u klubu imamo dete koje je žrtva porodičnog nasilja! PROPUST! Opet, ALI... Dečak trenira tek dva i po meseca, majka misleći da sam kao menadžerka, ja ta kojoj treba na neki način ukazati na dešavanja u klubu i kako ona sve doživljava, izgovorila je sledeće:” Oni su divni, oni su tako predani deci, onaj mladi trener, njega već deca iz kuće imitiraju, jer im je.......preneo kako je na treningu, on samo o treningu priča i kako se sprema za polaganje, svima nam je ovde pokazao šta je sve naučio i od kada trenira, više nije depresivan, baš mu je dobro došla disciplina i druženje. Moram da Vam ih pohvalim, svi su stvarno divni prema deci...” ŠOK! Gledam, slušam, ne verujem... Međutim, kasnije kroz razgovor, shvatimo da je naglasila da po dete dolazi samo ona. Nije ni to suština priče.

Dečak je sedeo pored Gorana, pa, su imali neke svoje teme za razgovor, ispitivao je koji pojas ima trener, pa koji pojas ima drugi, pa treći trener, sa kojima vežba i na kraju se obratio majci, koja je sedela i pričala sa nama, o sasvim drugim temama, tiho joj je rekao:”Mama, ako tata slučajno dođe na trening, znaš, moj trener će ga prebiti, ne sme više niko da nas dira!”, ženica se nasmejala i prenela šta joj je rekao.

POENTA: Dete, žrtva porodičnog nasilja, ono koje bi, u praksi, trebalo da svakoga prihvata sa dozom “rezerve” vezalo se emotivno za svog trenera i u njemu našlo sigurnost i potporu, a oni, kojima je ukazivana ista emocija i ista pažnja, čak možda i veća posvećenost, godinama, recimo, desi se da prođu ulicom i okrenu glavu. Ovo je samo jasan znak, da dete koje poznaje čoveka i viđa ga tri puta nedeljno, je za kratak vremenski period osetilo ko može, želi i voli da radi sa decom, deca retko greše u odabiru ljudi koje će da poštuju ili vole, naročito u uzrastu od 6, 7, 8, 9, 10, godina. Treneri su “drugi roditelji”, po pravilu, oni pored roditelja, rade na usavršavanju dece ali ne samo za sport kojim se bave, nego za život, uopšteno. I kada bi svaki roditelj radio svoj “posao”, a trener svoj, deca bi bila idealna. Ali eto, ponekada, se nađe, neko ko “bolje zna” od trenera, da li je njegovo dete “talenat, budući šampion i sl.”, jednostavno, ne puste da svako radi svoj posao, jer treneri sigurno ne ulaze u kancelarije roditelja i glume direktore, a roditelji, nekada misle, za ono što sam platio, mogu nekome da skačem po glavi ili da ga degradiram u svakom pogledu.

Ovo je deo jedne jako velike emocije koju ja nosim u sebi od juče i nikako ne mogu da je potisnem u sebi. O ovome, treba da se piše i čita, o tome kako i uz koga nam deca rastu, uz kakve učitelje, trenere, profesore, KO JE TOJ DECI PRIMER...

Moj lični primer: Moj instruktor je mlađi od mene skoro celu deceniju ali on je taj koji zna više od mene o onome što me uči, a to, da, moram da pitam da li smem da popijem vodu(u kojoj mi je skoro uvek razmućen lek bez kojeg ne mogu da živim, na treningu i onda kada znam da ću se onesvestiti, da, upoznat je delimično dobro sa mojim zdravstvenim problemima i da, moram da pitam da li smem do svlačionice po opremu(NORMALNO šta ako se nešto desi ili šta kada bi svi izlazili kako se kome....) ali ne znači ako je mlad ili mlađi od mene da mora da stoji u stavu mirno kada mu se ja obraćam... To što dođu "neki novi klinci" pa se ponašaju kao da su popili svu pamet ovoga sveta, to bih ja poslala kod mame i tate na prevaspitavanje ili doradu. Ne može neki picopevac da mi palamudi šta treba, a šta ne, SLUŠAJ SINKO INSTRUKTORA, platili ti mama i tata da nešto naučiš, ne da se ponašaš kao kabadahija... To što, kada napustimo salu mogu da kažem ili ukažem na neki propust ili da pohvalim, to je van treninga i to je privatno, u sali je on za mene "Bog", da li zbog članarine koju plaćam ja trebam da mu skačem po leđima i da radim šta hoću?!? NE!!! E, TO je GREŠKA kod tzv. sujetnih roditelja, bila sam jedna od takvih, priznajem ali sve to šteti detetu.

Sada govorim o roditeljima, koji imaju loše vizije... Misle da ako je dete jednom pohvaljeno, da treba da bude izolovano od ostalih, ostala mu nisu ni do kolena, treba mu posvetiti pažnju, e, baš... Takvih je bilo par i eno ih sada po ulici lanzaju i prave budale od sebe, jer "vrana vrani oči ne vadi", govorili ili ne sa konkurencijom, roditelj treba da shvati da ako jedan trener IZBACI dete iz kluba, drugi će ga primiti samo da uzme pare ali neće ulagati u njega ili ga uopšte neće primiti, jer će razmišljati:"Čekaj, ako ovome nije bio dobar, šta će meni..."

I na kraju, dođemo do onoga, da žena bez svog krova nad glavom, bez nekog preteranog znanja, žrtva nasilja, poveri svoje dete, slučajno pravoj osobi i bude zadovoljna što joj je dete i bolje u školi i postalo samopouzdanije, naravno uz pomoć i drugih stručnih lica i puna hvale i zadovoljstva priča o tome!

Tako vodimo statistiku za svakoga, svi su isti na početku, priroda sama pravi selekciju

MISIJA USPELA, ostaje mi samo, da kao žena, čestitam svakom muškarcu koji se postavi KAO MUŠKARAC! Malo je danas onih kojima se može verovati... (Dalje)